ZAGRLJENI
ŽIVOTOM
Ponovo smo pokušali pobediti vreme, ali i bolest koja oduzima život, a
na lice stavlja tugu.
Nažalost, ovo je tek samo elektronska knjiga i nećemo moći sredstva od
prodaje pokloniti oboleloj deci, ali ćemo okupljeni u jednu ovakvu knjigu
rečima obogatiti dane i skrenuti pažnju da je deci potrebna podrška, kao i
njihovim roditeljima, da bi lečenje bilo uspešnije i brže.
„Zagrli život 2“ je knjiga koja je okupila mnoštvo književnika,
prijatelja poezije i proze namenjene deci, ali isto tako i njihove vršnjake,
učenike iz nekoliko škola koji su prosledili svoje čarobne reči.
Neki autori su u zbirci zastupljeni sa više svojih radova, ali to ne
znači da su oni kao autori uspešniji od drugih, već da su samo učestvovali sa
više pesama ili priča, jer se možda nisu mogli odlučiti koja im je draža, a mi
nismo želeli ništa menjati.
Knjiga je objavljena u saradnji Udruženja balkanskih umetnika i Scuola
di Poesia-School of Poetry- Delegacija Srbije, a podršku je i ovaj put pružio Silvano
Bortolazzi osnivač U.M.P.
Svima se još jednom zahvaljujem na humansti i nadam se da ću kao
predsednik navedinih udruženja i ambasador U.M.P. još jednom opravdati
poverenje koje ste mi ukazali, darujući svoje pesme i priče u želji da deci
vratimo osmeh koji im rođenjem pripada.
Ako se odlučite da nas sve podržite i da omogućite objavljivanje ove
knjige, čija bi prodaja išla u humanitarne svrhe, bićemo VAM zahvalni, jer
štampar Mlađan Ranđelović je sa nama i odlučio je da se odrekne svog honara
vezanog za pripremu knjige, potrebno je samo da obezbedimo sredstva za troškove
štampanja.
Znam da možemo i više od očekivanog, osim toga, već smo to jednom
zajedno i uspeli.
Dijana
Uherek Stevanović
NOVA
ZAGRLI ŽIVOT
ZAGRLJENI
ŽIVOTOM GRLIMO ONE KOJIMA JE ZAGRLJAJ NEOPHODAN
Oldus Haksli Kaće:“ u dobro veruje još samo
malo onih koji ga čine“
Svi imamo skrivene potencijale o kojima ni ne
sanjamo. Treba ih samo otvoriti. Slušajmo svoje instikte, a putovi će se već
pokazati. Ne dozvolimo da uši zavijemo u zamotuljak i da ne čujemo okolinu. Da
ne vidimo ono oko nas. Ne stavljajmo kamenu masku na srce.
Ne smemo gubiti nadu u humanost. Ona je kao
„okean i nekoliko uprljanih kapi, ne mogu zagaditi ceo okean“. Mi smo ti koji
menjamo, mi smo ti koji možemo dati. Ne gubimo namere, jer prava humanost ne
priznaje granice.
Previše smo zauzeti svim bitnim i nebitnim
stvarima u nama i oko nas, pa zaboravljamo pravu vrednost ove reči.
Humanost ne znači veliko odricanje i ne znači
mnogo novca. Ona ne poznaje vreme, ni godišnja doba.
Ne zaboravimo da vladarka života; smrt, s
osmehom gazi našu uobraženu sreću na površini života. Kad bih iz bezdana misli
izdvojila istinu, upropastila bih sistem filozofije, a smrt, smrt se smeje
svemu što nas tera da plačemo. Zato, ne dozvolimo da nam osećanja poginu! Ne
dozvolimo da nam znamenja Zla, potisnu Dobra. Pustimo golubicu humanosti visoko
u blistavi zrak.
Životi naših najmilijih su zvezde koje lebde
na granici noći i dana, na samom kraju horizonta. Kako malo znamo – šta smo, a
još manje – šta ćemo biti. Zato uzmimo u ruke našu slobodnu volju, jer ona je
sutrašnja sudbina!
Mudraci su govorili da je svet u kome živimo
čarobno mesto. Dokažimo to svojim postupcima; uputimo osmeh, lepu reč, bombonu,
čokoladu, kupimo knjigu i pomozimo tužnoj deci da im se vrati osmeh na lice, pa
makar i na tren!
Vladanka Cvetković
Ema Milinović
Emina
poruka nade
Danas
smo na ulicama našeg grada i relaizujemo projekat koji nosi naziv MI SMO UZ
TEBE, ali njegovo ime nije bitno koliko i naš cilj. To je jedan u nizu
projekata koje smo održali i planiramo održati kako bi roditeljima i oboljeloj
djeci pokazali da nisu sami i da ima nade za sve. Kako bi im pomogli da se izbore
za život uz pomoć što boljih liječnika i klinika. Ja sam također bila ta kojoj
je trebala pomoć, ali zahvaljujući humanim ljudima danas sam ja ta koja pomaže
i osjećam se dobro zbog toga jer sam sada svjesna gdje bih bila ja da nije bilo
takvih ljudi. Kada su mi roditelji saopštili da imam leukemiju, nisam ni znala
šta je to? Jedino sam naslućivala da je neka bolest, jer sam bila u bolnici i
ništa više. Možda mi je i bilo drago jer smo isti taj dan otišli u Beograd. Čim
smo stigli počeo je pakao, jednostavno pakao. Bockanja svaki dan i slične
stvari, ali s vremenom sam se navikla i u tome vremenu smo otišli u Italiju i
tamo još desetak mjeseci, pa je i tome došao kraj. Kada sam završila liječenje,
moju bolest sam u svojoj glavi ostavila kao neko ružno sjećanje, neko iskustvo,
ali uglavnom mi je ona bila glavni poticaj za šalu i često sam se šalila na
svoj račun u vezi te bolesti. S vremenm se je moje razmišljanje počelo
mijenjati i počela sam razmišljati o drugoj djeci. U početku čak nisam ni
podržavala mamu u vezi udrženja PIPOL, ali nedavno smrt jedne djevojčice mi je
otvorila oči. Shvatil sam da ne završe sva djeca sretno kao ja. Nema svaka
priča sretan svršetak ili mi pišemo taj kraj i uz našu pomoć i pomoć ostalih
ljudi većina tih pričica može imati "happy end". Zbog toga se trebamo
potruditi i dati sve od sebe da pomognemo bilo kome jer "davati je
božanski, primati je ljudski".
Budite
i vi humani i malo se potrudite jer ja mislim da jedan dječiji život bar toliko
vrijedi...
Ružica
Ruška Ciko, Tivat, Crna Gora.
ZAGRLI
ŽIVOT
Čuješ li sestro, zvona zvone - zvuk im poput izvora kroz dušu teče, možda su
i oni željni tvoga razgovora nasmija mi se raširi ruke čvrsto grleći me moj
rođeni brat.
Sjetih
se trenutka djetinjstva i njegovih jakih zagrljaja i vragolastih pokreta rukom
vukući mi pletenice da bi slušao kako vrištim. Vragolan bio i ostao, odgovorim mu
ljubeći upale obraze golo čelo i glavu bez kose. Bože samo ti znaš šta sam
poželjela tada, da opet imam pletenice da ih vragolasto vuče samo da otklonim
tugu iz njegovih očiju. Avetna bolest poput nezasite aždaje grickala mu je
pluća, hemoterapija i zračenje ostavili su traga. Ne, nećemo plakati govorila sam grleći ga.
Obećali smo sjećaš se bratu koga su anđeli poveli visoko gore da se nikad više
ne vrati. Grcali smo tako spojeni, bez riječi, duše su nam u istom taktu
istakale suze koje su lile niz obraze.
Predamnom
je bio daleki put, dok me je ispraćao u zagrljaj utisnula sam svoju sestrinsku
dušu, a on je šaputao, Ne žali me sestrice svako ima svoju sudbinu, Ti zagrli
život kao što grliš mene i produži.
Nemoj
zaboraviti ja te čekam – treba mi tvoja ruka...
Ušla sam u taksi, mahnula kroz prozor, plačući
poput kiše. Znam da je i on plakao na drugoj strani ulice dok su me njegove
riječi progonile „treba mi tvoja ruka“.
Te
riječi, živa slika starijeg brata i njegov šapat – Došla si, toliko sam te
čekao, jedva je ispružio ruke grleći moje, pogledao me duboko u oči i sa
smiješkom otputovao putem bez povratka. Nisam bila svjesna da glasno govorim
jer je taksista pomislio da se njemu obraćam.
Ne, brate
moj, grlićemo život zajedno. Pobijedićemo uljeza. Možda će i moja kosa dotle
porasti da je možeš nestašno vući do mile volje – neću se ljutiti smijaću se
glasno srećna što mogu da te zagrlim. Pobjedićemo brate moj, pobjediti,
zagrlićemo život i ispuniti snove naših duša. Čula sam muziku crkvenih zvona
poput šapata brata – pobijedićemo sestro..!
